|
         |
 |
Dugo sam razmišljao o ovom putovanju, dugo planirao, pripremao glavu i noge. Kada ću, kako ću, kuda ću, sve je to moralo da se složi i odredi. Cilj je bio poseban, tajanstven, uzvišen. Ovo vrelo leto se nekako namestilo i odluka je pala, utorak. To je bio dan za avanturu, za posetu jedinoj prašumi u Srbiji, Vinatovači. Moguće je pronaći podatke i o drugim lokacijama ali ova je prva, prava i nesumnjiva. Šta to šumu čini prašumom? Jednostavno šuma koja živi bez čovekovog uplitanja, a tako nešto je danas prilično retko. Postoji nekoliko velikih zaštićenih prašumskih površina u Evropi, među kojima i Perućica i niz manjih, među kojima je i Vinatovača. Zauzima površinu od 37 hektara, čini je praktično čista bukova sastojina. Navodi se da preko 300 godina ovde nije radila sekira i motorna testera. Područje je pod zaštitom, nema lova, ribolova, branja bilja i gljiva. Gljivarsko društvo Šumadije ima dozvolu Ministarstva za prikupljanje gljiva u naučne svrhe ali nam to svakako nije bio naum u Vinatovači. U jednoj takvoj "maloj" prašumi sam pre sedam godina bio, to je prašuma Janj u Republici Srpskoj. To je mešovita, pretežno četinarska prašuma, a sada nas očekuje čista, bukova. |
Veoma je teško stići do ovog mesta.
|
|
Dakle, utorak je, poseban trenutak, dubok zapis na životnom disku. Hrabru družinu čine dva člana, Zvezdan i ja. Oklevanja i izgovora više nema, pravac Vinatovača. Otprilike znam gde bi trebalo da bude ali to otprilike krije mnogo mogućih problema. Tamo nema ljudi da se pita, nema signala, jedino da onog čovu što preživljava, a trenutno je u Srbiji, tamo ne sretnemo. Kotrljanje točkova počinje, Kragujevac, Svilajnac, Despotovac, pa dalje sve do kraja asfalta. Pitamo kod poslednjih kuća, je li tamo i rekoše nam, baš tamo. Put makadamski, loš, izoran, pun rupa i uvala, sužava se i gura sa Resavom u njenoj klisuri. Resava, čista, ovde netaknuta, sada više liči na potok, vode je vrlo malo. Čas smo sa leve strane reke, čas sa desne. Kola udaraju, izlaze iz rupa, ponegde potanjaju u velike bare, koje prave potoci koji prelaze put. Povremeno ulazimo u tešnjare, gde su put i Resava skoro jedno, između strmih krečnjačkih litica. Na dobrom delu puta je nemoguće mimoići se sa kolima iz suprotnog smera. Potrebno je naći kakvo proširenje, da se ta operacija obavi. Džumbusanje se odužilo, 8, 10, 12 kilometara. Po izlasku iz klisure vidik se širi, krajevi su divlji, neponovljivi. Na celom ovom putu naišli smo na tek nekoliko kuća, napuštenih ili privremeno nastanjenih. To ti je bato Južni Kučaj.
|
Mrtva, stojeća bukva prepuna G. australe.
|
|
Put se malo popravio, dolina Resave malo proširila. Već smo izgubili nadu da ćemo naći bilo kakav znak, putokaz, nagoveštaj. U visokoj travi na dnu jedne drvene table pročitasmo ORP Vinatovača. Kasnije sam preveo da ovo ORP znači opšti rezervat prirode, valjda opšti jer je sve zaštićeno (rešenjem države iz 1957. godine). Ostavljamo kola u dvorištu brvnare Srbija šuma. Utežemo se, spremamo, proveravamo opremu, pojma nemamo na kojoj je strani Vinatovača. Kasnije u šumi smo shvatili da nema jasnih, primetnih granica između zaštićenog i okolnog područja. Ovo brdo (od 600 do 800 metara nadmorske visine) ispred nas mi deluje da je to. Probijamo se kroz visoku koprivu do granice šume, avantura počinje.
|
U Vinatovači bukve umiru kada to priroda odredi.
|
|
Ivica šume je u stvari korito potoka Vinatovac, čistog divljeg, sada vodom oskudnog. Gazimo po kamenju, uspon je odmah ispred nas. Vreme sunčano, ne previše toplo, a to sunčano u ovoj bukovoj šumi se uopšte ne vidi ili je mrak ili polumrak. Tek što smo zabrektali uzbrdo ispred nas se pojavi stražar, ogromno, uspravno, mrtvo stablo bukve, okićeno ganodermama (G. australe). Pored stabla je velika bukova grana otkinuta olujom sa susednog drveta. Slikamo se pored ove mamutske bukve, čuvara Vinatovače.
|
Trametes ochracea, prilično redak žuti ćuranov rep.
|
|
Uopšte, u pripremi putovanja imao sa problem da dobijem predstavu o Vinatovači, jer su na netu preovlađivale slike ravnog korita potoka, vodopada Lisine, raznih tabli, krstova, baraka, … Bilo je tu i slika odstreljenih jelena ispred brvnare Srbija šuma (tragove jelena smo našli u prašumi). Nije mi bilo jasno kakve to ima veze sa strogo zaštićenom šumom na 200 metara visinske razlike, značajnog uspona, ipak skromne površine od, recimo 500 puta 700 metara. Na tim lokacijama uz potok ili Resavu moguće je naći ravne panjeve (rad motorne testere), što baš i nije spojivo sa pojmom prašume. Takve ravne rezove priroda ne pravi i priča o prašumi propada. U svakom slučaju i na tim mestima slike šume su izuzetne.
|
Omiljeno mesto za detliće.
|
|
Jedan od nejasnih orijentira nam je bila livada na početku brda koja je predstavljala početak istinske prašume. Malo smo lutali tražeći livadu, koja se sa puta jasno videla, jer kao što sam rekao jasnih granica prašume nema. Konačno, nabasali smo na našu livadu, seli, odmorili i započeli sanjanu prašumsku avanturu. Malo neobično, kroz Vinatovaču postoji šumski put, pretpostavljam zbog lakšeg pristupa prašumi, radi praćenja, čuvanja i istraživanja. Ipak i pored puta, bio sam siguran da smo ušli u prašumu, jer ravnih rezova više nije bilo.
|
Mahovina na slivu potoka.
|
|
Većina planina u istočnoj Srbiji su krečnjačkog porekla, pa su pune pećina i vrtača koje je voda izdubila. Tako i Vinatovača leži na krečnjaku, negde je sloj zemlje deblji, negde tanji. Gde bukva rastom korena udari u taj kamen, počinje polako da slabi i propada. Tamo gde je sloj zemlje tanak i relativno mlade bukve umiru i padaju postrance. Da bi se popeli do vrha ne koristimo šumski put, već idemo prečicom, uzbrdo, najuzbrdivije. Upadamo u nekakvo blato, tu se voda sliva u širokoj traci. Najfinija, najzelenija mahovina je izrasla na ovom slivu. Primećujem, ima jako puno mladih izdanaka bukve koji opkoljavaju, više stotina godina stare roditelje i rodbinu. Iako se radi o strani brda, pronalazimo predivne terase sa bukvama u svim stadijumima života i smrti. Jedno veliko, uspravno stablo je potpuno izbušeno radom detlića, od podnožja do vrha. Ne sećam se da sam igde video propadanje oborenih stabala na ovakav način. Naime, drvo potpuno mogu da razgrade samo gljive, a one ovde pojedu sredinu, a kora ostane kao ljuštura. Tako i ja kad jedem punjene paprike, pojedem sredinu, a paprike ostavim u tanjiru. Tim svojim "neodgovornim" ponašanjem sam kao mali napravio skandal na ručku kod tetke i strogog teče, gde su deca morala da pojedu i tu papriku. Mene nije naterao, bio sam gost i to tvrdoglav.
|
Ovde gljive vole sredinu, a koru ostave.
|
|
Upada u oči da su mnoga stabla obeležena crvenom i plavom bojom. Pojedina stara stabla nose urezane poruke neodgovornih, bahatih posetilaca. Starenjem kore i širenjem debla, poruke postaju nejasne ali nije teško pretpostaviti iskričavost ovih grafita, ja sam bio ovde i ja sam bio ovde, takođe sam i ja bio ovde. Naravno tu je i datum. Jedan mi je privukao pažnju iz 1944. godine (ostatak teksta je nejasan). Bilo je tu i oznaka iz pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Potpuno je logično, ljudski, kada dođeš u netaknutu prirodu, u prašumu, da urežeš na stablu srce i datum i ime kako bi ostavio nešto što će te nadživeti. Našli smo i nešto smeća, dve tri plastične flaše. Sa druge strane, nemoguće je stalno kontrolisati i čuvati ovo nepristupačno mesto od obesnih korisnika prirode.
|
Retka zverka, Polyporus melanopus.
|
|
Kao i svuda po Srbiji suša i visoka temperatura je učinila svoje, pa tako i ovde u Vinatovači. Talas vrganja i kneginja u nizini je bio i prošao, dok je situacija na planinama, čini se još lošija. Pronašli smo na desetine lignikolnih vrsta, ganodermi, trametesa, inonotusa, poliporusa, fomesa, ksilarija, ... Toliko trudova nisam video nigde i nikada pre. Pronašli smo letnjih bukovača, krovnjača, bilo je nešto pojedenih, matorih zeka (uglavnom R. olivacea). Izuzetna prilika za mikologa su baš ovakve prašume, jer tu može naći gljive koje rastu na veoma starim, masivnim, umirućim deblima. U šumama gde se zrela, velika stabla planski seku, staništa za pomenute vrste, jednostavno nema. Na žalost, zbog vremenskih prilika gljiva nije bilo previše. Da li treba napomenuti da nijedna gljiva nije izneta iz ove prašume.
|
Visoko na stablu, Ganoderma pfeifferi.
|
Umorni i srećni silazimo do potoka Vinatovac. Prašuma nas je dočekala i ispratila onako prijateljski. Mislim da i mi nismo bili nepažljivi i nezahvalni posetioci. Sledeći put kada dođemo ovde, stečeno iskustvo će nam svakako pomoći. Resava nas je ispratila nazad, onako stisnuta između velikih stena. |
|
|
